Najvažniji deo grupne supervizije događa se pre prvog pitanja
Autor: Nataša Vukmirović
Kada govorimo o coaching superviziji, najčešće razmišljamo o profesionalnim dilemama, refleksiji, etici i razvoju kompetencija. Međutim, jedno od najvažnijih pitanja često ostaje u senci: Kako uopšte započinjemo grupnu superviziju? Naizgled je to tehničko pitanje. U praksi, ono često određuje kvalitet celog procesa.
Nedavno sam učestvovala na međunarodnom događaju EMCC Global posvećenom unapređenju okvira kompetencija za coaching supervizore. Uključila sam se na Zoom očekujući da ću pasivno slušati novosti, zabeležiti najvažnije informacije i nastaviti sa svojim obavezama.
Dogodilo se nešto sasvim drugačije. Organizatori su nas ubrzo podelili u manje grupe. Priznajem, u tom trenutku nisam bila oduševljena. Na trenutak sam čak pomislila da isključim kameru i ostanem samo posmatrač.
Našla sam se u grupi sa kolegama iz Škotske, Španije i Francuske. Jedan od njih predložio je da ne počnemo odmah razgovor o superviziji. Umesto toga, zamolio nas je da se kratko predstavimo, kažemo odakle dolazimo i kakvo je vreme kod nas.
Na prvi pogled, delovalo je kao sasvim nevažan razgovor. Međutim, već posle nekoliko minuta atmosfera se potpuno promenila. Od grupe stranaca postali smo ljudi koji su prisutni, povezani i iskreno zainteresovani da čuju jedni druge. Tek tada smo otvorili temu zbog koje smo se okupili: Kako započinjemo grupnu superviziju?
Grupna supervizija ne počinje prvim pitanjem
Tokom razgovora razmenjivali smo različite načine na koje započinjemo grupne supervizijske susrete. Neko koristi kratku refleksiju. Neko poziva učesnike da podele kako se osećaju. Neko koristi pitanje koje pomaže ljudima da usmere pažnju na sebe pre nego što se okrenu profesionalnim dilemama. Metode su bile različite. Ali zaključak je bio zajednički.
Kvalitet grupne supervizije ne počinje prvim pitanjem koje postavimo, nego kvalitetom odnosa koji zajedno izgradimo.
To nije samo pitanje prijatne atmosfere, nego stvaranja sigurnog prostora u kojem ljudi mogu otvoreno da razmišljaju o svom radu, preispituju profesionalne dileme i govore o situacijama koje nisu uvek jednostavne.
Zašto je to važno
Coaching supervizija podrazumeva reflektivni dijalog. Da bi refleksija bila moguća, potrebno je više od dobrog pitanja.
Potrebno je da učesnici:
- uspore nakon užurbanog radnog dana,
- usmere pažnju na trenutak u kojem se nalaze,
- osete da ih drugi neće procenjivati,
- steknu poverenje u grupu i supervizora,
- budu spremni da podele ono što im je zaista važno.
Bez toga, razgovor lako ostaje na nivou opisivanja događaja umesto istraživanja njihovog značenja.
Siguran prostor ne nastaje sam od sebe
U coaching superviziji često govorimo o stvaranju sigurnog prostora. Ponekad se podrazumeva da će on nastati čim ljudi sednu za isti sto ili se uključe na isti Zoom sastanak. Moje iskustvo govori drugačije. Siguran prostor gradi se od prvog minuta.
Način na koji pozdravimo grupu, tempo kojim započinjemo razgovor, spremnost da saslušamo jedni druge i vreme koje odvojimo za povezivanje nisu uvod u superviziju. Oni jesu deo supervizije.
Ova lekcija nije važna samo za supervizore
Dok smo razgovarali, postalo mi je jasno da isti princip važi mnogo šire. Važi za coaching. Za mentorstvo. Za timske sastanke, radionice i edukacije. Važi za svaki razgovor u kojem od ljudi očekujemo da razmišljaju, dele iskustva ili govore o izazovima.
Često žurimo da postavimo prvo pitanje, izložimo dnevni red ili pređemo na rešavanje problema. A možda je najvažnije da najpre zastanemo. Da omogućimo ljudima da stignu u prostor, fizički i mentalno. Da postanu prisutni. Da se povežu sa sobom i jedni s drugima. Tek tada pitanja dobijaju svoju pravu snagu.
Šta sam ponela sa tog susreta
Na događaj sam došla očekujući da ću naučiti nešto novo o okviru kompetencija za coaching supervizore. Vratila sam se sa mnogo jednostavnijom, ali važnom potvrdom.
Ponekad najveća vrednost međunarodnih stručnih susreta nije u novim modelima ili teorijama, nego u razgovorima sa kolegama koji nas podsete na ono što već znamo, ali u svakodnevnoj praksi lako zaboravimo.
Zbog takvih iskustava rado učestvujem u događajima EMCC Global i drugim međunarodnim stručnim skupovima. Svaki od njih prilika je da sagledam sopstvenu praksu iz nove perspektive, upoznam kolege iz različitih zemalja i vratim se svom radu sa novim idejama.
I gotovo svaki put, čak i kada na događaj dođem umorna, završim ga sa više energije nego što sam imala na početku.
Ako želite da razvijete coaching kompetencije u skladu sa međunarodnim profesionalnim i etičkim standardima i steknete znanja o coaching superviziji kao sastavnom delu profesionalne prakse:
Možda će vas zanimati i:
Pročitajte još
